Najzanimljiviji redatelj mlađe generacije samo za Globus napisao je remake svog prvog i nagrađenog igranog filma "Blagajnica hoće ići na more", inspiriran likom i djelom splitskog tajkuna

1. Interijer malog neuglednog splitskog stana gdje vidimo stariju ženu upalih očiju kako piše pismo na kuhinjskom stolu.

”Dragi cijenjeni direktore,

moje ime je Stana, pedest šest mi je godina i radim po dućanima cili svoj život, zadnjih deset godina otkako ste nas preuzeli, pod vašom sam upravom i moram vam reć da je bolje. Već sam vam pisala više puta oko moje zamolbe, ali nikako da se sritnemo, pa sam, evo, odlučila pisat još jenom. Radim ko blagajnica i mušterije mi stalno govore da su zadovoljne. Neke od njih znam još dok su dica bila. Čitala sam nekidan da ste kupili novu jahtu i da takvu svit nije vidija, i moram vam reći i da smo mi radnici ponosni na to što je naš gazda po nečem prvi na svitu. Mi znamo da ste to stekli radom i poštenjem i nema tu jala i zavisti, ma kakvi. Vidimo mi da se oni u novinama znaju šalit na vaš račun i nije nam to drago za čut. Kažu da ste platili nekog profesora iz škole da šeta za vama i vižba vam govor da bi ko gradski čovik pričali, jerbo li ste sa sela došli, e to kad čujemo, to nas boli. Vi morate znat da vas vaši radnici podržavaju. Sitila sam se sad kako sam prvi put pokušala doć do vas...”

2. Interijer predvorja direktorske kancelarije. Stana sjedi u tišini ispred sekretarice koja ne obraća pažnju na nju. Iz direktorove kancelarije se čuje zvuk fena...

Sekretarica: Neće vam on još...

Stana: Mogu ja čekat.

Sekretarica: Virujte mi.

Stana: Mogu ja.

Stana ostaje sjediti stisnuta na svojoj stolici osluškujući fen iz zatvorene direktorske sobe.

3. Interijer Stanine kuhinje. Stana sa smješkom nastavlja pisati.

”Bija vam je taj dan oni frizer. Tri ure sam sidila, onda sam morala poć kući, sinu sam morala kuvat. Nisam se ja ljutila moj direktore, znam ja da važni ljudi ko što ste vi moraju izgledat. I vidla sam ja vas koji dan posli, prošli ste s onim vašim bilim autom, dug ko ulica, izašli na sekund van, pa ošli dalje. Al sam vidila zašto je taj frizer tri sata ordinira. Taku frizuru ne moš u gradu nać, to je nešto svjetsko. Tako se triba nosit poslovni čovik. Nisam uspila doć do vas s mojom molbom, al sam nekako ponosna na svog direktora bila.

Moram vam priznat da ja svog sina koji mi je jedino u životu šta imam, moram tu i tamo ušutit. On i njegovi klapci pričaju okolo da ste nogomet u gradu uništili. Ja im onda kažem da neće tako u mojoj kući govorit. Znate kako je to mlado, čuju svašta na ulici i onda šire. Rekla sam mu ja da dok sam živa, neće preda mnom rič protiv vas izustit. I posluša me. Nisam ga čula više. I rekla sam mu da ne ide na taj stadion, tamo je droga i zlo. Ja virujem da ćete vi to očistit, da ćete i taj nogomet vražji spasit, ko što ste i nama dućan kad je tribalo spasili. I da znate, kad ste krenuli u politiku, prva sam za vas potpisala. Nisam vam ja išla na te izbore, to je sve lopovluk. Ali kad ste vi pošli u tu politiku, rekla sam sebi: Stano, vrime je da se pokreneš i otišla ja. I tu sam vas i upoznala, sićate me se...”

4. Eksterijer gradske rive na kojoj je predizborni skup. Direktor pjeva s plavokosom pjevačicom, dugoprugašicom na zabavnoglazbenoj sceni, ona mu pomaže da se sjeti tekstova pjesme. Stana zajedno s pukom pjevuši s njima. Direktor se spušta s bine i razdragano se rukuje s običnim pukom koji mu prilazi. Stana se provlači kroz ljude, uzbuđena prilazi Direktoru...

Stana: Gospodine Direktore...

Direktor: Svi ćete vi bit direktori...

Nasmiju se svi.

Stana: Ja sam Stana i tila sam vas zamo...

Direktor: Fala vam lipa, fala...

Stana: Tila sam vas...

Direktor: Moram ić dalje ljudi, fala vam lipa, ajd glasajte, glasajte...

Stana ostane gledati za Direktorom među mnoštvom koje maše zastavicama na rivi.

5. Interijer Stanine kuhinje. Stana piše ponosno.

”Moj Bože, sriće kad ste pobijedili. Napokon neko vlada ko je iz naroda, ko nas razumi. I opet ću glasat, nek šta ću.. Odma su se šakali novinarski povampirili, odma su počeli trovat, da će grad selo postat, da ne znate pričat. A šta triba mazat ljudima oči finim ričima? A pitam ja vas, kad je Split lipši bija? Pa to kad liti dođu stranci, pa to se ne može nadivit lipoti, čistoći. Truju oni moj direktore, truju, za to su i plaćeni. Vi se zaljubili ko pravi čovik, oni vas razapeli. Ako nije brak iša, šta će se čovik mučit. Tu sam vas zadnji put vidla...

6. Eksterijer ulica ispred restorana. Stana vidi Direktora kako večera s novom izabranicom. Stana mu pokuša mahnuti s prozora, ne vidi je. Pokuša ući u restoran, dočeka je konobar.

Konobar: Imate rezervirano?

Stana: Do direktora samo na minut.

Konobar: Gospodin je tražija diskreciju.

Stana: Samo minut, znamo se mi...

Konobar: Ne može gospođo...

Stana ostane izvana, promatra Direktora i izabranicu kako večeraju delicije i piju vino.

7. Interijer Stanine kuhinje. Stana završava pismo.

”E, sritni ste mi izgledali. I ja sam bila sritna zbog vas. Evo, molim vas u ovom pismu za pomoć, naime plaća mi je dvi iljade sto kuna i za mene samu je to dost. Al ona nesrića od sina mi se uvalila u dugove, izgubija je opet posa, pa ako možete, mislila sam za 500 kuna da mi plaću povećate. Nemam puno do penzije, ovo malo da mu barem pomognem. Kosti sam ostavila u dućanu, nije mi zdravlje najbolje, znam da ćete mi vi pomoć. Nadam se da vas nisam omela u nečem, mi smo svi uz vas, glasat ćemo opet, vi ste naš čovik. Vaša Stana.”

Stana stavlja pismo u kuvertu.

8. Interijer predvorja Direktorove kancelarije.

Sekretarica pregledava poštu među kojom vidimo i Stanino pismo. Direktor izađe iz kancelarije.

Direktor: Jel zvao ko?

Sekretarica: Niko.

Direktor pogleda na poštu.

Direktor: Jel ima šta bitno?

Sekretarica: Ništa.

Direktor primijeti Stanino pismo.

Direktor: Šta je ovo?

Sekretarica: Ma ništa bitno, direktore.

Direktor uzima pismo, otvori ga i krene čitati.

Sekretarica: Nemojte se zamarat direktore...

Direktor: Neka.

Direktor čita pismo pokraj prozora kroz koji vidimo sunce koje zalazi nad brodovima parkiranim u marini. Završava pismo, zastane trenutak. Gleda galebove kako se igraju po vrhovima jarbola. Suza mu krene niz lice.

Direktor: Idem ja na brod. U ponedjeljak sam nazad ako neko zove.

Sekretarica: Nema problema, direktore, ugodan vikend.

Direktor odlazi. Sekretarica krajičkom oka uhvati kap koja curi niz njegovo lice. Nije bila sigurna da li je to suza na direktorovom licu ili se zbog vrućine koju ni novi klima uređaj ne može otjerati, gel s besprijekorne poslovne frizure njenog šefa počeo topiti... Sigurno je to gel, pomisli ona i baci u tišini ogromnog predvorja nebitnu poštu u kantu za smeće.